Наслеђе

МАЛИ ПОДСЕТНИК ИЗ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ КЊИГЕ (2)
Излаз из драме прекида
Требало је изронити из таме ропства и расутости. Вратити културу у народ и народ у културу. Српско буђење у том XVIII веку личило је на чудо. Излази прва штампана књига старе српске књижевности, први хералдички и калиграфски зборници, први Србљак, први буквар и граматика, први роман и аутобиографија, прва историја народа и енциклопедија природних наука, прва математика и прва књига за децу, први часопис... Све је то уграђено у темељ устанка и васкрса Србије

Пише: Предраг Р. Миловановић

Стематографија (Беч, 1741) Христифора Жефаровића сматра се прекретничком првом књигом нове српске књижевности. После вековног ћутања, појава Жефаровићеве књиге имала је огроман значај. Поклапање српских и интереса бечког двора омогућило је појаву књиге која је номинално била хералдички зборник илирских земаља, објашњен стиховима, са придодатим ликовима српских владара-светитеља, али и тријумфалним портретом цара Душана на коњу. А, заправо, био је то мудар спој глорификоване српске прошлости и српских политичких тежњи исказаних кроз став Карловачке митрополије. Аустријске власти су у овој књизи препознале опасност много година касније, када су за време Првог српског устанка накнадно забраниле и плениле Стематографију.
Међутим, појава Стематографије, једне од најлепших српских књига, која није штампана покретним словима већ читава резана у бакру, указала је и на то да Срби још увек нису могли да добију права на покретање штампарије.
„Илирическо-расијански обшчи зограф”, Жефаровић реже у бакру и књигу чији је садржај Србима у Аустрији био од животне важности. Дивот издање Привилегија појавило се, први пут и на „матерњем славеносерпском”, у Бечу 1745. Реч је о тексту документа којим је две године раније Марија Терезија потврдила привилегије Срба стечене у више махова за време Леополда I, од 1690. до 1695, што је било правна основа народно-црквене аутономије и права вероисповести.
Своје дивот-трокњижје Жефаровић је крунисао Описанијем сватаго божијег града Јерусалима, још једном књигом-графиком необичне лепоте. У целости је изведена у бакротиску, као претходне његове књиге. Тада је то била распрострањена техника, али неуобичајена за штампање читавих књига, јер је изискивала велике трошкове. Неочекивано, непопустљивост и подозривост бечких власти у издавању дозволе за оснивање српске штампарије учинили су да најранија издања српских књига XVIII века буду необично луксузно естетизована и раскошна чак и по највишим европским критеријумима тога доба.
Једно од малобројних али веома значајних књижевних достигнућа у време робовања под Турцима било је прикупљање служби српским свецима у књигу названу Србљак. Реч је о јединственој врсти дела које је у настајало пуних осам векова, од Савине Службе светом Симеону до Стихире цару Лазару Кипријана Рачанина. То дело дописивано је и касније, изван традиције старе српске књижевности. Према најпотпунијем рукопису те врсте, насталом у манастиру Раковцу, епископ арадски Синесије Живковић приредио је Правила молебнаја свјатих сербских просветитељ која су објављена 1761. у Римнику, у Румунији, богато илустрована са четрнаест бакрореза на посебним листовима. Књига је имала огроман значај, јер била, истовремено, иступање против унијаћења и против русификације.
Катихизис мали (Беч, 1774) Јована Рајића је најзначајније српско теолошко дело читавог XVIII века, али и први српски бестселер по броју издања.

ПОДУХВАТИ ЗАХАРИЈА ОРФЕЛИНА

Златним словима своје поглавље у историји српске културе почео је 1761. да исписује Захарија Орфелин, најпре на једном листићу, штампајући анонимно у Венецији своју песму Горесни плач. Једини познати примерак овог првог српског штампаног ауторског песничког дела уништен је у немачком шестоаприлском бомбардовању Београда 1941, али је њен текст сачуван у препису.
Наредне године, Орфелин објављује у Венецији код Димитрија Теодосија, под насловом Плач Сербии, проширену и народном језику ближу верзију те песме бунтовничког и патриотског тона. Овај пут је то књижица од четири листа, такође штампана анонимно и без импресума.
Орфелин, можда најсвестраније обдарени Србин, као да је на себе хтео да преузме терет тадашњих културних потреба и прилика српских. Самоникао и самоук, као да је желео да надокнади све пропуштено у српској култури која је тек несигурно хватала корак са већ готово окончалим бароком, пропустивши читаве епохе од ране ренесансе. Његово стваралаштво било је праћено „гвозденим веригама сиромаштва и скудости”, док су му дела увелико надрастала образовни ниво публике којој су била намењена, публике које готово да није ни било. Број Орфелинових занимања као да је ишао у корак са бројем његових година; био је песник, писац, биограф, лексикограф, историчар, учитељ, богослов, сликар, гравер, калиграф, картограф, издавач, канцелиста, писар, коректор, ботаничар, галеничар, технолог...
Године 1767. он штампа први српски Буквар, као и Латинску граматику, прва дела те врсте у српској књижевности. Годину касније, 1768, покреће Славеносербски магазин, први јужнословенски часопис. Поново у Венецији, 1772. отискује своје монументално дело, двотомно Житије Петра Великог,посвећено руској царици Катарини II, са преко шездесет бакрорезних графика и географских карата. Реч је о првој ћириличној биографији рускога владара, по свему врхунском достигнућу, не само у историји српске књиге. Знамениту Калиграфију Орфелин штампа у својој „бакарној типографији” у Сремским Карловцима 1778. Предложак ове књиге бечки цензори су оценили као непримерено раскошан, због чега се Орфелин у штампи морао одрећи најлепших листова. Пред крај живота, 1783, већ тешко оболео, објављује још два обимна дела – Искусни подрумар,прву српску књигу практичних савета отехнологији справљања вина, и Вечити календар,са дванаест бакрореза, у коме по први пут уводи многе појмове из природних наука, нарочито из астрономије.
Осим књига, Орфелин је израдио и велики број посебних графика, па је утолико загонетније што портрет једног од најзаслужнијих Срба XVIII века није сачуван. Орфелиново дело, сувише разнородно али и ван главних токова интересовања да би оставило снажнији превратнички траг, са становишта историје српске књиге, посебно са библиофилског становишта, уз Жефаровићево, најзанимљивије је.

ПРВА ИСТОРИЈА, МАТЕМАТИКА, АУТОБИОГРАФИЈА

Краткое введеније в историју происхожденија славено-сербского народа Павла Јулинца, објављено у Венецији 1765, прва је српска целокупна историја штампана народним језиком. Сврха дела није била већа од родољубиво-просветитељске, па оно нема велики историографски домет. Значај ове књиге је пре свега у напуштању средњовековног стила излагања прошлости. Завршена додатим одломцима из српских Привилегија издатих од аустријских царева, Србима је ова невелика књига била од користи да се пред бечким властима легитимишу као историјски народ. Јулинац је српску културу задужио и као преводилац првог романа из европске књижевности на српски језик, када је 1776. објавио превод Мармонтеловог романа са француског под насловом Велизар.
Као пример пионирског напора који није оставио готово никаквог трага у српској култури може се узети Новаја сербскаја аритметика Василија Дамјановића. Ту прву математичку књигу на српскословенском, и из егзактних наука уопште, штампао је Димитрије Теодосије у Млецима 1767.
Доситеј Обрадовић је 1783. у Лајпцигу штампао у исто време своје прве и најважније књиге – Живот и прикљученија и Писмо љубезном Харалампију. Мада су две засебне библиографске јединице, ова два наслова се у свим до сада познатим примерцима налазе укоричена заједно. Штампана су у 300 примерака који се годинама нису могли распродати.
У овим књигама исписане су странице које ће пресудно утицати на прихватање Доситејевих еклектичких идеја просветитељског рационализма. У том смислу, Писмо љубезном Харалампију, на само шеснаест страница, представља мали просветитељски манифест модерне српске националне мисли. Доситеј као основ за национално одређење не узима веру већ језик, називајући га славеносербским. Живот и прикљученија су прво целовито штампано аутобиографско дело на српском језику.
Езопове басне које је Доситеј штампао у Лајпцигу 1788. нису тек преводи са других језика, већ скуп прича које је Доситеј прилагодио сопственом тону и виђењу, пропративши сваку басну оригиналним моралистичким наравоученијем, најчешће поткрепљеним примерима из сопственог искуства и образовања. Ова књига означила је Доситеја као родоначелника српске дечје књижевности и истовремено извршила почетни утицај на формирање ширег слоја читалачке публике.

КЊИГА У ДУХОВНОМ ТЕМЕЉУ УСТАНКА

Исторія разных славенских народов Јована Рајића, штампана у Бечу 1794, прво је систематско дело о историји Срба. Снажно је утицала на културну климу код Срба и непосредно се уградила у духовне темеље предустаничке Србије. Од самог почетка добила је култни ореол и задржала га до данас. Обимношћу четворотомног дела, доносила је и обиље грађе у једном новом, рационалистичком тону, што је остављало утисак веродостојности. Уз то, веома је складно штампана и луксузно опремљена бакрорезним портретима и картама. Пошто је писана црквеним језиком, имала је мали број читалаца, али то као да је било у обрнутој сразмери са бројем поштовалаца који ову књигу нису никада читали. Примерци Рајићеве историје и данас се најчешће налазе без трагова читања и чувају се као реликвија.
Књиге је у Бечу штампао Стефан Новаковић, први Србин који је добио привилегију штампара и издавача. Имале су 440 претплатника за 646 примерака.
Посматрана кроз библиографију објављених књига, историја српске културе XVIII века сведочи да су Срби, пре свих они у Аустрији, у великој мери испољили осећај за националне приоритете. Епископ пакрачки Кирил Живковић објавио је 1794. у Бечу код Стефана Новаковића, поводом 200. годишњице спаљивања моштију светога Саве, Теодосијево Житије свјатих сербских просветитељеј Симеона и Сави, погрешно га сматрајући Доментијановим текстом. Ово је прво икада штампано дело старе српске књижевности.
Књигу која се може сматрати првом у области драмске књижевности издао је Јован Рајић у Будиму 1798. Неуспела прерада неуспеле драме Емануела Козачинског штампана је под насловом Трагедија сиреч печалнаја повест о смерти... Уроша Пјатога.

ПО ПРИРОДИ ВУК

Атанасије Стојковић, руски академик, просветитељ много заслужнији него што му се постхумно придавало пажње, био је у низу књижевних послова први не само код Срба већ и код Руса. Аристид и Наталија наслов је првог оригиналног српског романа, објављеног у Будиму 1801, писаног у идилично-дидактичком маниру. Исте године, излази у Млецима прва књига његовог знаменитог тротомног дела Фисика. Реч је о правој енциклопедији природних наука, писаној особеним поетским стилом.
Павле Соларић, један од најсвестранијих српских просветитеља, објавио је двотомно Ново гражданско землеописаније, у Венецији 1804, што је прва општа географија на српском језику. Истовремено, као додатак својој географији, он штампа и Пешїј землеписникъ, први и задуго једини атлас у Срба.
Саво Мркаљ, монах и филолог, трагични јунак настојања око српског језика, објавио је још 1810. расправу о реформи српског језика која је била од велике користи Вуку Караџићу. Сало дебелога јера либо Азбукопротрес, штампана у Будиму на једном и по табаку, пример је значајног дела које је нека врста скривеног књижевног међаша.
Јевстахија пл. Арсић, рођена Цинцић, мецена Јоакима Вујића, прва је српска књижевница која је објавила књигу штампану ћирилицом. Њен Совјет матерни..., објављен у Будиму 1814, прозно-поетска је књига поучне садржине, у просветитељском духу.
Мала простонародна славено-сербска пјеснарица, прва књига Вука Караџића, објављена је у Бечу 1814. У овој књижици сачињеној од стотинак лирских и осам „мушких” песама, епских, изложених простим народним говором, заокружено је вишевековно усмено преношење и допевавање народне књижевности и историје, истовремено и започет рад не само реформатора српског књижевног језика већ и личности која ће својим целокупним делом највише обележити српску културу.
Писменица сербскога језика, изашла само неколико месеци после Пјеснарице, прва је граматика српског народног језика, којом је Вук започео правописну и језичку реформу.
Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечима, објављен уБечу 1818,исписан његовом новом азбуком, главно је Вуково дело и синтеза која је најавила његов будући рад – књижевни, филолошки, етнолошки и историјски. Са објашњењима 25.000 српских речи, Рјечник је пре енциклопедија народног живота него обично филолошко дело.

ЗАМАХ ОБНОВЕ И ГОДИНА 1847.

Јоаким Вујић био је први путник који је обишао и описао читаву дотад ослобођену Србију, након чега је у Будиму 1828. објавио своје Путешествије по Србији. Мада садржи и спорадичне описе земље, народа и обичаја, по налогу књаза Милоша, Вујићев главни задатак био је да опише српске „древности и реткости”. То је прво сведочанство о једном државном пројекту културне обнове Срба и спада у најлепше опремљене српске књиге тог времена (литографисаним портретом и ручно колорисаним бакрорезима).
Лажа и паралажа, књижица Јована СтеријеПоповића од шездесетак страна, сматра се првим реалистичким делом у српској књижевности. Своју прву комедију Стерија је објавио 1830. у Будиму.
Двеста осамдесет година после прве београдске штампарије, Јован Стејић 1832. објављује Сабор истине и науке, прву књигу довршену у београдској Књажеско-српској књигопечатњи.
Замах духовне обнове, који се на књижевном пољу повремено одвијао веома бурно, кулминирао је у 1847, тој години која је својеврсни међаш епоха, јединственој и по броју објављених дела трајне вредности.
Из бечке штампарије Мехитариста, те године најпре се појавио Његошев Горски вијенац, по многима најзначајнија књижевна творевина на српском језику. Мало која књига се као Горски вијенац распростирала тако брзо и уградила тако дубоко и трајно у свест народа.
Најбољи Вуков следбеник, млади Ђура Поповић, ушао је силовито у последњи чин Вукове борбе књигом Рат за српски језик и правопис (на којој се први пут потписао као Даничић, по Вуковој Даници). Супериорно, свестрано и научно образложено, он је том књигом ућуткао најгласнијег противника, Јована Хаџића, а тиме и остале. Књига је прво била забрањена у Аустрији, на темељу Метерниховог мишљења и потписа, а затим одобрена у Будиму и штампана у Штампарији будимског универзитета.
Колико је Даничићева расправа у научном погледу допринела коначној победи Вукових идеја, то је на други начин, можда још уверљивије, био случај са појавом Вуковог превода Новог завјета господина нашег Исуса Христа – „најлепшег споменика српскога на народној основи изграђеног књижевног језика”. Без црквеног благослова и упркос противљењу власти у Србији, књига је одштампана у Бечу двадесет седам година након што је била преведена и предата за штампу Библијском друштву у Петрограду. Вук је преводом Библије показао да је језик за који се залагао кадар да изрази сву апстрактност и сложеност појмова, према чему се мерила валидност језика у свету. Ипак, објављивањем ове Библије тек је започела борба у Србији за њено канонско признање. Актом од 22. септембра 1847. Попечитељство просвешченија налаже „да се строго мотри да се не би такови [Вуков превод] у Отечество наше преносио”.
Крај једне књижевне епохе на најбољи начин је означен још једном великом новином у српском песништву. Песме, прва од три истоимене књиге Бранка Радичевића, поникла је исте године и из исте штампарије као и Горски вијенац. Ђура Даничић је о Бранковој поезији одушевљено написао: „Ја мислим да до данас још није ни један учени Србин овако пјевао као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева. (...) Још је у књизи овој језик као суза − чист.”
Знаменита 1847. остаће упамћена и по покретању првог српског научног часописа – Гласника друштва српске словесности.

***

Орфелин
Предраг Р. Миловановић (Свилајнац, 1954 – Београд, 2015), стручњак за старе и ретке књиге, колекционар, један од највећих библиофила у српској култури и највећих зналаца старог европског издаваштва. Прикупио је и оставио највећу колекцију старе српске и балканске књиге, највећу колекцију старих београдских ведута и мапа. Вратио је у српске ризнице неке од најдрагоценијих књига, попут „Дечанске хрисовуље” или „Душановог законика”. Основао је и дуго водио, у Скадарској и Кнез-Михаиловој, антикварницу „Орфелин”, по којој га је цео Београд знао као Пеђу Орфелина. Спис „Српске књиге међаши” написао је за „Националну ревију” и „Принцип Прес” у октобру 2009. године (Едиција „Упознајте Србију”, свеска 22). Да је поживео, данас би имао шездесет пет година.